Акција!

Изопштеник – Izopštenik

700,00рсд

Шифра производа: 104 Категорија:

Опис

У јапанској модерној књижевности тешко ће се пронаћи дело које својим квалитетима, уверљивошћу и заокруженошћу боље и јасније приказују слику безнађа једне људске душе.

„Изопштеник”, егзистира као уметничка пројекција истине (голе и горке, која својом немилосрдном стварношћу и жестином тера читаоца да скрене поглед са текста) ауторовог живота и његових нејаких стремљења да се издигне из моралне баруштине и ситнодушја у себи и другима.

Кроз очи Јозо Обе, Изопштеника, протагонисте и протијунака, видимо хладно и објективно описивање Дазаијеве накарадне стварности, која га судбински неумољиво прати још од најранијих година. Ауторова оштрица монолошко-асоцијативог типа приповедања, путем којег протагониста са тешком горчином евоцира сећања на своје дечаштво, струже по Дазаијевој кожи и огољава га до његове најтананије нутрине. Већ са првом реченицом: „Провео сам живот пун срама”, сазнајемо да овде нема језичког шарлатанства и залудних покушаја да се уметнички израз учини пријемчивљијим и допадљивијим.

Аутор:
Осаму Дазаи

Превод са јапанског језика:
Дејан Јововић

Преводилац сарадник:
Азуса Таками Јововић

Лектура:
Јелена Павлић

Илустрације, дизајн корица и прелом текста:
Јелена Ристић

Израда корица:
Тврде, матиране

Број страна:
125

Формат:
А5

ISBN 978-86-902368-3-1

 

Додатне информације

Тежина 220 g
Димензије 21 × 15 × 1.7 cm

3 рецензије за Изопштеник – Izopštenik

  1. admin

    БЛУРБ
    Text credit: Дејан Јововић

    У јапанској модерној књижевности тешко ће се пронаћи дело које својим квалитетима, уверљивошћу и заокруженошћу боље и јасније приказују слику безнађа једне људске душе.
    „Изопштеник”, егзистира као уметничка пројекција истине (голе и горке, која својом немилосрдном стварношћу и жестином тера читаоца да скрене поглед са текста) ауторовог живота и његових нејаких стремљења да се издигне из моралне баруштине и ситнодушја у себи и другима.
    Кроз очи Јозо Обе, Изопштеника, протагонисте и протијунака, видимо хладно и објективно описивање Дазаијеве накарадне стварности, која га судбински неумољиво прати још од најранијих година. Ауторова оштрица монолошко-асоцијативог типа приповедања, путем којег протагониста са тешком горчином евоцира сећања на своје дечаштво, струже по Дазаијевој кожи и огољава га до његове најтананије нутрине. Већ са првом реченицом: „Провео сам живот пун срама”, сазнајемо да овде нема језичког шарлатанства и залудних покушаја да се уметнички израз учини пријемчивљијим и допадљивијим.

    Живот Обе (па и сам живот Дазаија) насушна је потреба за љубављу. Како би, па барем и само на тренутак, осетио трунку људске топлине и привржености, он се препушта безнадној готовости да уради било шта. Тражи спас (нејак) у уметности, придружује се левичарском покрету, одаје проституткама и алкохолу, али, упркос свему, осећај тешке горчине и безнађа не да се избрисати, па ни ублажити ничим, а он само наставља да пада из зла у горе. И тако, вечито тражећи (и проналазећи) кривицу у самом себи, у клетој судби што га је на свет донела таквог – никаквог, уз критичко-сатирични модалитет, усмерен ка читавом свету, он беспоштедно и непромењено шиба по самоме себи, разобличујући се до степена једног обичног „пропалитета”.
    На крају, са неизрецивим очајањем у себи, он подиже главу к небу и обраћа се Богу, упитавши га:
    – Злочин ли је невино поверење?
    Злочин, казна, друштвене норме и друштвени закони, све су то категорије за свет „здравих” људи, коме наш протагониста, по рођењу, не припада.
    Он је продукт безнадне препуштености самом себи, вечитих немира што непромењено рију по дну људске душе, ледене самоће што савија кичму и ломи изнутра. Он је нејаки тежак, напаћени многострадалник, он је…. Изопштеник!

  2. Dušan Prvački

    Text credit: https://kafabezspojlera.wordpress.com/2022/04/12/osamu-dazai-izopstenik/

    Izopštenik je oproštajno pismo autora, u formi kvazi-autobiografskih memoara. Od samog trenutka objavljivanja 1948. godine, ušao je u klasike japanske književnosti, a danas važi za drugi najprodavaniji japanski roman, odmah nakon Duša – Kokoro autora Nacumea Sosekija.

    Ubrzo nakon objavljivanja Izopštenika, Osamu Dazai izvršiće samoubistvo, zajedno sa ljubavnicom Tomi Jamazaki.

    SRAM
    Proveo sam život pun srama.

    Ovim rečima fiktivni autor memoara, Jozo, otvara svoju prvu svesku, od ukupno tri. U njoj saznajemo o njegovoj imućnoj porodici, odrastanju, osnovnoj edukaciji, ali i traumama koje su gotovo sigurno dovele do stanja u kojem će se nalaziti ceo život – u stanju srama.

    On strepi od toga da bilo kome kaže šta mu se desilo, strepi od izražavanja sopstvenih želja i emocija, pa tako postaje neko potpuno drugi – oko sebe gradi fasadu “školskog pajaca”, nespretnog šaljivdžije kojeg obožavaju profesori, đaci, ali i porodica. Sve mu je “kako ćemo – lako ćemo”. Međutim, u glavi mu se odigrava potpuno drugačiji scenario – počeci depresije, ništavila, potpune otuđenosti od ostatka sveta i od samog sebe, a fasada koju je izgradio mu sve više otežava stanje. Počinje da se boji sopstvene senke, i svaki potez i reč su mu dobro promišljeni kako bi što uverljivije održao imidž pajaca.

    Sram kao glavni motiv pratiće Jozoa kroz ceo život.

    STRAH
    Slabići se boje čak i sreće.

    Strah od emocija. Strah od prijateljstva. Strah od emotivne veze. Strah od ljudi. Jozo gradi sve veći strah od svega ljudskog, a u isto vreme i sramotu od onoga “kako treba”, “kako društvo nalaže” – svaki put kada bi izrazio bilo kakvu iskrenu emociju ili želju, obuzela bi ga ogromna sramota i propadao bi još dublje kroz rupu bez dna.

    Kombinacija depresije, straha i izgrađenog buntovništva pokreću u Jozou lavinu pitanja o stanju društva, individualnosti, ali i ljubavi koja mu je suštinski potrebna ali nije u stanju ni da je primi, ni da je pruži.

    Bitno je napomenuti da se kroz Jozova razmišljanja i život provlači mizoginija – ovo je proizvod vremena u kojem živi (tridesete godine prošlog veka u Japanu) ali i njegovog emotivnog stanja i trauma koje je doživeo u ranom detinjstvu.

    Jozo je pravi izopštenik. Ni u jednom trenutku ne poetizuje svoje pisanje, ne daje nikakva opravdanja za svoje stanje i postupke, a što je možda najfascinantnije – ne oplakuje sebe. Govori nam o svojim potezima i razmišljanjima vrlo direktno, bez ikakvih zadrški, predstavlja ih u svojoj najsirovijoj formi. Zbog ovoga ćete vrlo brzo, na neki vrlo izopačen način, zavoleti ovog žigoloa, alkoholičara, zavisnika od opijata i mizoginistu. A možda ćete prepoznati Jozoa, bilo u njegovom “klovnovskom” stanju iz detinjstva ili kasnijem samodestruktivnom stanju, u nekome koga poznajete. Ili u sebi.

    ZAKLJUČAK
    Izopštenik zbog svega gorenavedenog zaista nije za svakoga. Prikazuje unutrašnju i spoljašnju borbu teško obolele i povređene osobe – borbu između njene realnosti, društvene realnosti, potrebe za ljubavlju i nemogućnosti da se ista pruži, očekivanja porodice, prijatelja, partnera, ali i želje za izlečenjem koje je, autor je svestan, u datom vremenu i prostoru nemoguće.

    Možda prvi put u životu, autor Osamu Dazai u potpunosti otvara svoju ranjenu dušu i daje nam uvid u svoje najmračnije, najizopačenije tajne, koje je celog života skrivao i od samog sebe. Pokazuje ljudsku stranu sebe, koje se toliko plašio i sramio.

    Nažalost, za Osamu je bilo kasno, ali je čovečanstvu podario neprocenjivo iskustvo traumatizovane i klinički depresivne osobe, neukaljano poetičnošću i iracionalnošću, pritom se osvrćući na ljudsku prirodu, zajednicu, prijateljstvo i ljubav na način koji je primenjiv i danas, nakon više od 70 godina.

  3. Dejan Jovović

    Osamu Dazai rođen je 1909. godine. Bio je jedan od nezdravih izdanaka japanske moderne; stvaralac koji je doslovce „pisao sopstvenom krvlju“, rijući po nemilim sećanjima svoje mladosti. Poznatija dela su mu: „Trči, Melos!“, „Sunce na zalasku“ i „Izopštenik“.
    Ne može se tvrditi da je Dazai bio pravi baštinik tradicije savremene japanske književnosti (koja se umnogome pronalazi u emulziji zapadne i donekle „autohtone“ japanske književne misli). Ono što ga je značajno razlikovalo od savremenika jeste pisanje takozvanim „kvazi-autobiograskim“ stilom, kojim je, inkorporiranjem „stvarnosti“ u fikciju, pokušavao dati umetnički odgovor na osećaj neizrecivog beznađa u sebi. Nažalost, na posletku se pokazalo da odgovora nije bilo i, nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da sebi oduzme život, sa nepunih 40. godina umire bacivši se u reku.
    Delo koje, možda, najbolje ilustruje samog Dazaija i predstavlja vrhunac njegovih stvaralačkih napora jeste „Izopštenik“ (original: „Ningen Shikkaku“; engleski: „No longer human“).
    Motivska građa romana satkana je od činjenica (većinom nemilih) iz Dazaijevog života, što se da i olako uočiti putem strahovito vernog prikaza psihološke izvitoperenosti protagoniste i protijunaka, Jozo Obe.
    Putem monološko-asocijativnog tipa pripovedanja, Jozo sa teškom gorčinom evocira dane svoje mladosti, puštajući nas u svoj svet rečenicom: „Proveo sam život pun srama“. Time započinje autorovo mučno odmršavanje pređe prošlosti, u kome saznajemo da je njegovo čitavo postojanje bilo samo slepačka prepuštenost samome sebi i mrak u kome je pokušavao „napipati“ nešto ljudske privrženosti i topline. Nedostatak roditeljske ljubavi, neveseli trenuci provedeni u porodičnoj kući, u kojoj se, među površinskim raskošom, skrivala lišenost svakog smisla; docnija nemogućnost da se poistoveti sa svetom odraslih (koga je uspeo dokučiti razumom, ali ne i dotaći srcem); posledični osećaj nepovratne odbačenosti i izopštenosti iz društva, ogoljuju Dazaijev lik do savršene prozirnosti i nude nam bogat kolorit njegovih stvaralačkih napora.
    Naspram onih koji se kreću, žive i snalaze u „zdravom svetu“, Jozo pronalazi da mu je mnogostruko lakše bitisati u svetu mnogostradalnika i da mu po rođenju pripada taj svet uniženih bednika. Na površini glumeći bednog pajaca, kojim prividno uspeva zavarati sve oko sebe, on se strelovito, čitavim bićem otiskuje na margine društva: odaje se prostitukama i alkoholu, pridružuje levičarskom pokretu, pa ipak ni tamo ne uspeva „živeti“, već samo bedno dotrajava, čekajući nešto što će sve promeniti na lepše i bolje. Međutim, to „nešto“ ne dolazi, a svaki preživljeni dan biva samo prelazak iz jednog zlog, u drugo, veće i grđe.
    Naposletku, kada mu društvo na čelo utiskuje žig „propaliteta“, Jozo završava kao pravi izopštenik, čekajući samilosnu smrt daleko od očiju sviju.
    Iako „Izopštenik“ na površini deluje surov, „tvrd“ i lišen neophodne ekspresivnosti, u dubini ovog dela slute se ponorice nijansiranog izraza, u kojima su se pritajile brojne aluzije na odnos čoveka i Boga (ovde valja spomenuti da je Dostojevski imao veliki uticaj na Dazaija), kritično-satirične misli o strukturi društva, ulozi pojedinca u istom, kao i druge ideje, donekle pesimističke prirode, a koje se odnose na život i stremljenja nejakih pojedinaca.
    Nažalost, kao i za života, i na našoj književnoj sceni Dazai je ostao u senci drugih, „zdravijih“ autora, poput Nacume Sosekija, Jukija Mišime, Jasunari Kavabate, Murakamija i drugih.
    U ovom delu – nevelikom po obimu, ali velikom po silini kojom opisuje moguću nakaradnost jedne ljudske egzistencije – pronalazi se nešto što se ne da ukalupiti bilo kakvom književnom tradicijom, već predstavlja vapaj koji dolazi direktno iz autorove duše, što, smatram, delu daje neponovljivu težinu i neporecivu vrednost, čineći ga jednim od klasika japanske književnosti.

Додај рецензију

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *