Акција!

Кућа на граници – Kuća na granici

1.200,00рсд

Шифра производа: 103 Категорија:

Опис

Кућа на граници је хорор новела ирског писца Вилијам Хоуп Хоџсона, савременика Лавкрафта. Једно је од најбитнијих његових дела.
Написана је почетком XX века и први пут издата 1908. године.

Радња се одвија у Западној Ирској 1877. где двојица пријатеља наилазе на рушевине куће, а у њима и дневник чији је аутор власник који описује натприродне страхоте којима је био изложен.

Превод и лектура:
Сава Михаиловић

Илустрације, дизајн корица и прелом:
Јелена Ристић

Корице:
Флексибилне, кожне

Формат:
А6

ИСБН 978-86-902368-1-7

Књига је на латиници.

Додатне информације

Тежина 0.390 g
Димензије 15 × 10.6 × 1.2 cm

5 рецензија за Кућа на граници – Kuća na granici

  1. Dragoljub Igrosanac

    Text credit: https://www.art-anima.com/zir-izdavastvo-pokrece-ediciju-dzepnih-knjiga-fantastike/

    Vilijam Houp Hodžson (1877–1918) pisao je eseje, novele i romane iz domena fantastike. Tri puta je oplovio svet, zbog čega se radnja njegovih dela često odvija na pučini okeana. Osim pisanja, bavio se fotografijom, a slavu je stekao i kao bilder. Poginuo je u redovima britanske armije u aprilu 1918. godine. Njegova književna zaostavština uticala je na brojne velikane fantastike, među kojima su bili H.F. Lavkraft i Teri Pračet.

    Roman Kuća na granici je najvažnije Hodžsonovo ostvarenje. Roman je napisan početkom 20. veka, a prvi put objavljen 1908. godine. Smatra se jednim od ključnih prežitaka savremenog horor žanra, i podžanra kosmičke strave.

  2. Kristijan Sarac

    Text credit: Kristijan Sarac, https://fantasticnivodic.com/prvi-korak-kosmickog-horora/?fbclid=IwAR1UcRKg5ttD8_3jCZks0p3t85dF8PAW_5OOJvblshvPh72C3cnYpaR66EY

    Dvojica Engleščića u Irskoj na odmoru istražujući, nailaze na knjigu-dnevnik. Tu počinje druga priča, ona iz dnevnika, u kojoj se brat i sestra uz pomoć vernog mastifa nose sa noćnom morom. U stvari nismo najsigurniji da je sve košmar, jer ni sam autor dnevnika na trenutke nije siguran da to sve nije samo uobrazilja krhkog i nesigurnog uma. A ono što vidi su groteskna čudovišta, a ponajviše svinjolika stvorenja, koja imaju samo jednu želju – ući u kuću! Možda je stvar i u građevini koja zamagljuje i muti rasuđivanje. Menja one slabijeg duha, čineći ih marionetama, jači izdržavaju, bežeći u magnovenje. Strava nepojmljivog i nesaznatljivog, gigantskog, prestrašnog protoka vremena. Dnevnik se prekida scenom koja nam pokazuje da će kosmičko trijumfovati nad nejakim ljudskim junakom. Vraćajući nas u stvarni svet, gde se njih dvojica moraju suočiti sa pročitanom ispovešću, što će se pretvoriti u odluku – da li treba da zaborave priču? More strepnje i strahova, a sećanja naviru zajedno sa mesečinom iz raskupusanog rukopisa.

    Pripovest spada u mračni fentazi, mada, pogodniji su žanrovi gotskog horora i kosmičke strave, i zaista je nejasno kako to da je Hodžson zaboravljen. Sudeći po uratku, apsolutno je mogao biti ravan Lavkraftu kojem je bio uzor. Na nesreću jako mlad je napustio ovosvetovno bivstvovanje. Nije imao priliku brusiti svoj stil i talent tako da se tu uočavaju izvesne mane u pisanju, ali i sa kratkim životom je ostavio nešto što će i nas nadživeti. Dugo je prošlo otkako sam video jednostavan i uverljiv prikaz jednog doba. Na momente uspeva da vas uljuljka običnim prizorima, da bi iznenada ubacio nešto nesvakidašnje i spektakularno, tako da ipak postoji mogućnost da vam ne legne, ali ništavna… ma mizerna. Ne mogu se oteti misli da svako od nas u glavi ima kuću na granici.

  3. admin

    Text credit: Terry Pratchett

    If I had known, that fateful day in the summer of 195–, what terrors lay beyond the undistinguished blue cloth binder under my unsuspecting fingers . . .
    My granny thought that occasional doses of mindless terror were just what a healthy growing boy needed. She let me work my way along the Conan Doyles and the Vernes. Just when I thought it was all going well, she hit me with Hodgson.
    A vast cavern under the house, just under the floor, held the unimaginable horror of the Pit; no wonder I used to go around the place holding on to the walls. But it turned out that the walls weren’t safe, either, because outside the shadow-thin walls of the world itself there were dreadful things, looking in and biding their time.
    I wore my terror like a medal. My contemporaries watched Torchy the Battery Boy in his sparkler-powered rocket ship, but that was kids’ stuff to me, who had flown on the cinder of the Earth over the interstellar gulf. Other children hid behind sofas from Quatermass and the Pit. I had grown up. I knew there were no sofas, anywhere.
    And yet, and yet, how trite it sounds. Man buys House. House attacked Nightly by Horrible Swine Things from Hole in Garden. Man Fights Back with Determination and Lack of Imagination of Political Proportions (halfway through the plot he wonders ‘whether I am doing wisely in staying her’; there’s the Pit in his garden, ghastly things trying to smash the door in at night – this man is perceptive). Estate agents had not mentioned House is on weak spot in the fabric of reality with hot and cold running sweat in all rooms.
    Then there is the sister, apparently several coupons short of a toast. She drifts around the house like a small frightened rodent, and for perhaps the first third of the book the modern reader excusably takes the view that this is because she’s got a brother who sits up all night shooting luminous pigs.
    And finally, just before the things break through and claim the House, Hodgson hands us the whole of Time and Space in a couple of chapters. The journey to the Central Suns sold me infinity. Other people’s infinities seem minuscule by comparison.
    The language is that stilted, laboured form that makes most elderly horror writing such a tedious business to read. The tiny Tennysonian touches of romance are nauseous. It doesn’t matter. These are just scabs on the would, ignore them. For a day in the summer of 195–, it made me believe that Space was big and Time was endless and that what I thought of as normality was a 30 W lightbulb with only five pence left in the meter and there was nothing anyone could do about it. Forget vampires and gore, it said, this is where the screaming really starts, out in the void, with no-one left to hear.
    It was the Big Bang in my private universe as sf/fantasy reader and, later, writer; I can still detect its 2 cm radiation after thirty years.
    We live in a cottage on the cave-haunted Mendips. Recently I tried to open up the old inglenook fireplace and found that, after I’d cleaned up the floor, there was a draft blowing up from between the flagstones.
    Excuse the sloppy typing. I’m holding onto the wall.
    Thanks granny.

  4. Ivana Orta

    Text credit: Ivana Orta, https://www.instagram.com/p/CaUb3W9sIGS/

    I poslusaj!
    Samo priguseni urlik vetra
    I sjaj
    Suza koje obgrljuje Mesec.
    I cuj, u masti, odjek
    Koraka koji nestaju
    Sa Mrtvima u dubini noci.

    Tiho! I pocuj
    Zalosni jecaj
    Vetra u tami.
    Tiho I pocuj, bez reci I bez daha,
    Koracanje izgbljenim eonima,
    Sum koji te vodi u smrt.
    Tiho I pocuj! Tiho I pocuj!💀

    Koracanje mrtvih
    “Kuca na granici”,
    Vilijam Houp Hodzson

    17.decembra 1907.godine, Hodzson nam predstavlja rukopis u kojem se opisuje neobican miris vode iz Grotla i sjaset cudnih i neverovatnih dogadjaja, opis Nebeskih sfera, osvrcuci se na temu Vecnosti, beskonacnosti, prolaznosti pa i same realnosti Tvari. Na samom pocetku redaka, opisuje se covek koji boravi u staroj kuci, koja je vec nekoliko vekova na lose glasu,okruzenoj ogromnim I zapustenim vrtom. U kuci se desavaju razne neobjasnjive stvari, te covek donosi odluku da pocne da pise dnevnik kako bi sacuvao od zaborava sva zbivanja kroz koja prolazi. Tu dolazimo do neobicno Grotla koje se nalazi nadomak kuce, i kako vam ne bih otkrivala sve, reci cu samo da sledi deo prepun jezivih opisa i susret sa Bogovima-nemanima, svinjolikim stvorovima, Velikom utihnulom Dolinom I uzarenim crvenim suncem u obliku prstena.
    Citav ovaj splet cudnovatih okolnosti pokrece zupcanike vremena, i pred njegovim ocima prohujase eoni, posmatravsi ih sa prozorskog okna….
    Kraj rukopisa je ono sto me je, pored svih snaznih impresija, najvise ostavio bez teksta, a ide ovako: “Cuju se koraci na stepenicama, neobicno i sve glasnije tapkanje nogu. Isuse, budi milostiv prema meni, prema ovom starcu! Cujem nekakvo petljanje oko kvake na vratima. Oh, Gospode, pomozi mi sada! Isuse-vrata se otvaraju-sporo. Nest….”

    Kraj.

  5. admin

    Text credit: Teri Pračet

    Da sam samo znao, tog kobnog dana, leta hiljadu devetsto pedeset i neke, kakvi užasi leže upakovani u neuglednu fasciklu od plave tkanine, ispod mojih prstiju…
    Baka je smatrala da je povremena doza bezumnog užasa baš ono što treba mladom zdravom omladincu. Pustila me je da se bavim Konanom Dojlom i Vernom. A onda, baš kad sam pomislio da je sve u redu, zveknula me je Hodžsonom.
    Ogroman prostor ispod kuće, baš ispod poda, krio je nezamislive užase Jame. Nije čudo da sam se kretao po kući držeći se za zidove. Ispostavilo se da ni zidovi nisu bezbedni, jer iza tih zidova tankih poput sene, nalazio se svet, sa svojim jezivostima, posmatrao me je i čekao svoje vreme.
    Nosio sam svoju jezu kao medalju. Dok su moji drugari gledali “Torčija, baterijskog dečaka” u svemirskom brodu koji pokreću prskalice, za mene su to bile detinjarije, jer ja sam plovio na ugarku Zemlje preko međuzvezdanih ponora. Druga deca krila su se iza kauča od “Kvotermasa i Jame”. Ja sam bio odrastao. Znao sam da nigde nema kauča iza kojeg bi se moglo sakriti.
    A opet, a opet, znam kako banalno zvuči. Čovek kupi Kuću. Kuću svake noći napadaju Jeziva Svinjolika Bića iz Rupe u Bašti. Čovek Uzvraća Udarac Odlučno i uz Nedostatak Mašte Dostojan Političara (tek negde napola priče počne da se pita “da li je mudro to što ostaje”, u njegovom dvorištu je Jama, iz koje grozote lupaju na vrata noću – baš je bistar). Agenti za nekretnine propustili su da pomenu da se Kuća nalazi na mestu gde je tkivo stvarnosti tanko.
    A tu je i sestra kojoj nisu sve ovce na broju. Tumara po kući kao uplašeni glodar, a savremeni čitalac možda celu prvu trećinu knjige smatra da je to zato što joj brat noću upucava svetleće svinje.
    I konačno, baš pre nego što užasi pokuljaju i zauzmu Kuću, Hodžson nam otkriva Vreme i Prostor u potpunosti, za samo nekoliko poglavlja. Putovanje do Centralnih Sunaca otkrilo mi je značenje beskonačnosti. Sad mi se beskonačnosti drugih ljudi čine tričavim u poređenju.
    Jezik mu je ukočen, gotovo mukotrpan što čini te stare horore tako teškim za čitanje. Sićušni tenisonovski dodiri romantike su bljutavi. Ali nije bitno. To su samo kraste na rani, prenebregnite ih.
    Tog dana leta hiljadu devetsto pedeset i neke, poverovao sam da je Prostor veliki a Vreme beskrajno i da sve što sam smatrao normalnoću je sijalica od 30 vati sa samo pet penija u parking metru, i tu ništa niko ne može. Zaboravite na vampire i krv, rekla je knjiga, ovo je mesto gde kreće pravo vrištanje, u ništavilu u kome nema nikog da vas čuje.
    Bio je to Veliki Prasak mog privatnog svemira kao čitaoca naučne-fantastike i fantastike, a kasnije I kao pisca. I dalje mogu da prepoznam njenu dvocentimetarsku radijaciju posle trideset godina.
    Živimo u kućici u brdima Mendips, razlokanim pećinama. Tu skoro, pokušao sam da raskrčim staro ognjište i otkrio da, kada sam raščistio podove, promaja duva uvis, između kamenih ploča.
    Izvinite na traljavom kucanju. Držim se za zid.
    Baš ti hvala, bako!

    Reproduced by permission of Colin Smythe on behalf of the Estate of Terry Pratchett. Copyright © 1988 Terry Pratchett

Додај рецензију

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *