У јапанској модерној књижевности тешко ће се пронаћи дело које својим квалитетима, уверљивошћу и заокруженошћу боље и јасније приказују слику безнађа једне људске душе.
„Изопштеник”, егзистира као уметничка пројекција истине (голе и горке, која својом немилосрдном стварношћу и жестином тера читаоца да скрене поглед са текста) ауторовог живота и његових нејаких стремљења да се издигне из моралне баруштине и ситнодушја у себи и другима.